Борба за кору хљеба

Овде није реч само о незапосленима, него и о пензионерима који под старе дане морају да обављају тешке физичке послове, буквално да би се прехранили.

 
Марко В. (57) из околине Бањалуке каже да није имао избора, него да се прихвати посла помоћног радника на једном имању, само за храну.

– Дуго сам покушавао да нађем било какав посао, али безуспешно. Понекад ми се знало посрећити да зарадим коју дневницу, али је и тога било све мање, па понекад буквално нисам имао да једем.  Газда, којег знам одраније, бави се сточарством и земљорадњом. Понудио сам се да му помажем, али је рекао да ми не може платити, јер и он једва саставља крај с крајем. Рекао сам да ми је тренутно најважније да имам шта да једем, па је пристао. Добро се слажемо, а пошли месец ми је дао и нешто пара, како у шали каже – за џепарац.

Наравно да су паре битне, али кад већ не можеш да дођеш до неког плаћеног посла, најважније је обезбедити храну – каже наш саговорник.



Да је све више оних који су само на корак од глади потврђују и све чешћи огласи на интернет оглашивачима у којима људи, без обзира на образовање, грчевито траже било какав посао.

Дотерани до саме ивице сиромаштва, више им није важно којих ће се послова прихватити, него то да  зараде коју марку и преживе, макар од данас до сутра.

Незапосленима којима ни то не пође за руком, не остаје ништа друго него да уз оно „било какав посао“ додају да су спремни да раде само за храну, и даље не постављајући питање које би њихове дужности биле, колико би сати радили, да ли је посао везан за село или за град.

У удружењима незапослених истичу да је ово последица чињенице да долазе све тежа времена, односно да људи тешко долазе до било каквог посла.

– Многи су гладни, због чега су су спремни да раде и без плате, само да се прехране. У данашње време битно је да се преживи, па макар то подразумевало рад за комад хлеба. Људи се на све могуће начине довијавају да преживе, а плашим се да ће бити све теже – каже председник бањалучког Удружења незапослених Славко Чамбер.

Из удружења пензионера поручују да су и многи чланови ове популације гладни. Додају да ни они немају избора него да се, у седмој или осмој деценији, прихвате послова који ће им, ако ништа друго, обезбедити бар два оброка дневно.



– Пензионери који примају 170 или 200 КМ, а немају децу која би им помогла, нема другог излаза него да засучу рукаве. Најчешће раде у магацинима и складиштима, те као чувари. Међутим, нису ретки ни они који, упркос нарушеном здрављу, обављају тешке физичке послове, само да би обезбедили два оброка. У замену за храну, цепају дрва и копају туђе баште, срећни што им се и за то пружила прилика. Њима је најважније да утоле глад, за остало мање-више – каже члан Удружења пензионера Бањалука Ненад Ратковић.

У Покрету потрошача РС кажу да су за многе сиромахе спас јавне кухиње чији су капацитети, међутим, ограничени.

– Њихови корисници могу да рачунају на један загарантован оброк дневно, што је за многе спас. У РС у зони сиромаштва је половина становништва, међу којима су незапослени, око 70 одсто пензионера, вишечлане породице које мало зарађују. Зато не чуди што су људи спремни да раде само за храну, јер само тако могу да преживе - каже председник овог покрета Драгутин Бошковић.

(Блиц)