Дакић: Додикова спирала издаје

Електронске новине Андрићграда Искра констатовале су да Додик „сваки слободан тренутак користи да са унуцима проведе што више времена“, што је Џепина, минут касније, вјерно пренијела, од зареза до зареза и напросто човјеку дође жао што сличне вијести и нимало слична саопштења не преноси на исти начин, али Срна бога не моли. Њих двоје су у закључку донијели и то да „повреда неће утицати на редовне активности предсједника Додика“. И гдје сад бочи, што би народ српски питали грађани атински?

Прво: добро је што сарадници једнога портала и једне агенције нису стални дописници из Додиковог клозета, јер ко зна на какве би вијести свакодневно наилазили. Ако су два Додикова ножна прста вијест, а чини се да јесу, онда не смијем ни да мислим шта би приљежни аналитичари направили уколико би Додика мучила цријева.

Предсједник, рецимо, запати хелицобацтер; антиобиотска терапија учини своје, али Перо Симић заборави да Додику препише пробиотике за обнављање цријевне флоре и ето белаја! Због непажње једног савјетника извођачи новинарских радова морали би даноноћно да кете пред ћенифом. Јесте неугодно и можда јесте претјерано, али сјетите се она два ножна прста, па ћете видјети да није и немогуће…

Друго: синтагма „предсједник Додик“ подсјећа на ону далеко чувенију – „друг Тито“, а упоредна анализа би показала оно што би показала и готово сам сигуран да се сличне конструкције појављују искључиво у агресивно-плутократијско-ауторитативним друштвима. Први члан, дакле, представља фунцкију, други име, презиме или надимак. Тито је био друг, а Додик је предсједник, али методологија је иста: име треба увијек везати уз назив функције, јер се тако долази до поистовјећивања; умјесто „предсједник РС“ треба говорити „предсједник Додик“ и онда нико више неће вјеровати да је једно могуће без другога, да предсједник може да постоји без Додика.

Тоталитарна свијест се препознаје пажљивом анализом новинарског језика, поготово оног за чији су „прелом“ задужени поменути Симић, а можда понекад и доктор Ћеранић. Уосталом, „предсједник Додик“ је фамилијарнија форма, облик који би ускоро могао да се користи када некога позовете на славу.

Шалу на страну, а прст на чело (и то на жилу глупачу!) – овакав вид фамилијарног обраћања треба да поништи свијест о томе да предсједник може бити неко други и да истовремено нагласи да је овај који јесте аутохтоно божанство које је у центар Бањалуке стигло право са бакиначке петље.

Треће: каква, побогу, Додикова спирала издаје? За то је крив Слободан Попадић. Он је створио низ (низ – омиљена ријеч Анђелка Козомаре који је тврдио да је први у српскохрватској култури писао о Андрићевим мостовима и то на матурском) и тражио од осталих твитераша да га наставе: спирала издаје, базични интерес, фактички, тендециозно, пролонгирано, сервилно, подривање.

Прва синтагма у низу уједно је и најчешћа коју Додик испаљује, увјерен да она више него убједљиво доказује његов став о политици Савеза за промјене у Сарајеву. Они су се, према Додиковом језику, потурчили за вечеру код Бакира и то посну, а он је остао баштиник косовског завјета и први Србин међу Обилићима. Али, када је већ тако поставља се питање: зашто, забога, Додик није повриједио три прста? Једино ако није виц у томе да су му три – остала…

Извор: Српскацафе.цом