Умро Умберто Еко

Умберто Еко рођен је у Александрији, у италијанској провинцији Пијемонт.Романи "Име руже" и "Фукоово клатно" убрајају се међу најпознатија Екова дела. Његове новеле често укључују стварне историјске личности и текстове.

Током 1960-их бавио се естетиком и истакао као један од најзначајнијих представника авангарде у италијанској култури. Припадао је књижевном покрету Група 63.Био је оснивач књижевних часописа Ил Марцатре и Ил Qуиндици.

У свом истраживачком раду бавио се проучавањем средстава масовног информисања у оквиру семиологије и естетике применом структуралистичког метода.Естетика телевизијског искуства, естетске структуре директног преношења, слобода догађаја и детерминација, анализа поетског језика, отвореност и теорија информација, теме су којима се бавио.

Радио је пет година као уредник у редакцији за културу у Радиотелевисионе Италиана (РАИ) од 1954. до 1959.Помно је пратио и луцидно анализирао савремену културу, комуникације, универзум информација и информациону естетику. Поред опште семиологије бавио се семиологијом визуелних порука, семиологијом архитектуре, епистемологијом структуралних модела и семиолошком границом.

У оквиру херменеутике и теорије књижевности бавио се семиологијом текста, тумачењем метафора, проблемом кривотворења и фалсификата и границама тумачења.Од 1971. био је редовни професор естетике визуелних комуникација и семиологије на Универзитетима у Торину, Милану, Фиренци, Универзитету Колумбија у Њујорку, Јејлу и гостујући професор на многим факултетима.

Године 1980. објавио је филозофско-детективски роман "Име руже" који је постао један од најчитанијих и најпревођенијих романа, и који је екранизован. Еков други роман, "Фукоово клатно" такође је доживео велики успех.Радио је као професор семиотике на Универзитету у Болоњи, где је водио програм из комуникологије.

Живео је у Милану и Риминију са супругом Ренатом која је историчар уметности. Има сина и ћерку.