Dječak mogao da umre ispred prodavnice

Ovo je pitanje koje je prodavcima u jednoj trgovini u Bačkoj Palanci uputila Marija M. (39), čiji četrnaestogodišnji sin M. S., koji boluje od dijabetesa, umalo nije umro kad mu je pozlilo pošto nisu željeli da mu daju običnu čokoladnu bananicu da bi podigao šećer. Da tragedija bude veća, prodavac je čak udario druga bolesnog djeteta, koji je u panici, kada je M. S. pao na zemlju i počeo da se trese, pokušao da mu pomogne, prenosi Kurir.

– U četvrtak uveče sam radila drugu smjenu, a sin je krenuo da se prošeta. To radi uvijek poslije obroka, jer zbog dijabetesa mora da bude fizički aktivan. Sa sobom je ponio jednu čokoladicu i čokoladnu bananicu, aparat za mjerenje šećera u krvi i pen-insulin. U jednom trenutku mu se slošilo. Šećer mu je bio 3,2, a normalne vrijednosti su od četiri do šest.

Pojeo je obje čokoladice koje je imao kod sebe, ali mu se stanje za pet minuta veoma pogoršalo. Šećer mu je pao na 1,9. Jako se tresao i grčili su mu se svi mišići. Drugar koji je bio sa njim se uplašio i uspaničio. Ušli su zajedno u tu prodavnicu. Sin je prodavcima, bili su muškarac i žena, rekao da ima dijabetes, da mu je pozlilo i zamolio je za jednu bananicu koja mu je potrebna da bi podigao nivo šećera u krvi. Isterali su ga napolje i rekli: “Ako nemaš para, izađi” – priča za "Kurir" Marija.

Dječaka su, kada je izlazio iz prodavnice, noge izdale i pao je na beton. Posljednjim atomima snage dao je drugu telefon i zamolio ga da zove tetku. Mamu nije htio da uznemirava jer je bila na poslu.

– Drug mog sina je ponovo ušao u prodavnicu. Bio je jako uplašen, nije vidio drugo rješenje, te je pokušao da ukrade bananicu. Trgovac mu je lupio šamar i istjerao ga napolje. Moja sestra je došla za pet minuta. Našla je Mihajla kako leži na betonu i grči se. Drug je plakao. Sina su bukvalno sekunde dijelile od sigurne smrti. Još je bio svjestan, ali je mogao da padne u komu svakog sekunda – priča Marija.

Dječaku M. S. je odmah bilo bolje nakon što je popio “koka-kolu”, njene sestre su ga odvezle kući, a nju tek tada obavijestile šta se desilo.

– Oka nisam sklopila te noći, nisam mogla da dočekam jutro da odem tamo. Pitala sam ih da li bi mogli da me pogledaju u oči da je umro, a prodavac je rekao: “Vjerovatno ne”. Rekli su mi i da ne znaju šta je dijabetes, te šta bi bilo da svaki dan neko traži nešto, a ja sam im na to odgovorila da ne moraju da znaju šta je dijabetes da bi bili ljudi. Pa, ne dolazi, valjda, svaki dan neko dijete i moli za bananicu da bi ostalo živo?! – kaže Marija.

Ova kompanija je na svom zvaničnom sajtu, “izrazila duboko žaljenje i zabrinutost povodom nemilog događaja”.

– Organizovali smo internu istragu, u koju smo, pored zaposlenih, uključili i porodicu dečaka sa željom da se što prije sazna tok događaja i krivci kako bi se preduzele prikladne disciplinske mjere. Naša dužnost je da kažemo da su prvi rezultati pokazali da između našeg zaposlenog i dječaka nije bilo fizičkog kontakta, kako je prvobitno objavljeno. Takođe, zaposleni trgovci nisu bili upoznati da je ispred samog maloprodajnog objekta dječak kojem je na bilo koji način, zbog zdravstvenog stanja, trebala pomoć.

Inače, 1. maja će biti tačno godinu dana kako je otkriveno da M. S. ima dijabetes tipa 1 koji je neizlječiv. On živi normalno kao i njegovi vršnjaci samo što mora da pazi mnogo više od njih.

– Prstići mog djeteta su u ranama zbog bockanja i mjerenja šećera u krvi. Međutim, on je to jako lako prihvatio, nijednom nije poklekao. Vedrog je duha i ima plemenitu dušu kao nebo. On je sigurno prodavcima već sve oprostio i zaboravio, ali, ja sam majka, ja ne mogu.

(Kurir)