Dva pobratima i Glavni odbor SDS

Vino piju do dva pobratima,
izborni im rezultat ne štima,
Mile Dodik psuje sunce žarko,
pognute ga glave sluša Marko.

Ljut je Mile, u izdaju sumnja,
iz očiju izbija mu munja,
gromkim glasom viče sve se ori,
ne da Marku slova da prozbori.

„Mangupe si pustio u stranku,
pa bi meni da prave igranku,
ne znam da l’ si za planove znao,
ako jesi i tebi se jao.

Ako t’ papci nisu bili dosta,
idi odmah i skoči sa mosta,
zato ću ti posmjenjivat’ ljude,
nemoj smjene da te mnogo čude”.

Sluša Marko, nije mu po volji,
razgovor je očekiv’o bolji,
pa u pola odgovara glasa,
neće ni on puno da talasa.

“Mi smo skupa prošli mnogo toga,
saslušaj me, te tako ti Boga,
pobratime, ne smjenjuj ih više,
sa svih strana zbog tog me ubiše.

Nešića ti mogu oprostiti,
poslanik će on svakako biti,
ali nemoj soliti mi ranu,
nemoj samo smjenjivati Danu.”

“More Marko, ispun’ću ti želju,
ti kod mene dođi u nedjelju,
poješćemo i popiti koju,
jer sam poš’o peći ja rakiju.

I Sredoja doći je rekao,
a kod njega zanat si pekao,
biće Brko, a biće i Špira,
Geru ćemo zvati da nam svira”.

Dođe Markan kraj kotla kod Mile,
još su neke krupne face bile,
Džaja, Lukač, Stanarević Bobi,
il’ ukratko, baš ozbiljan lobi.

Pojeli su dobro i popili,
sutradan su svi mamurni bili,
zaboravi obećanje Mile,
ode Dane, odnijele ga vile.

DNS se ućut’o zbog smjene,
i na gore može da okrene,
jer bi mogli bez vlasti ostati,
pa kontaju bolje je ćutati.

A svašta se pričati počelo,
moglo bi im biti opijelo,
ni Ljubiju više ne spominju,
nego glave sve više poginju.

Poniženje trpili bi svako,
izvan vlasti znaju nije lako,
a SDS namiguje Mili,
u vlasti bi oni rado bili.

Glavni odbor sazvan za nedjelju,
a većina ima jednu želju,
ajmo u vlast, pa s crnim đavolom,
bez vlasti smo mi platili glavom.

Obren, Mićo, Cicko sa Sokoca,
i ostali s koca i konopca,
hoće u vlast, pa po svaku cijenu,
ako mora,Vukotinu smjenu.

A Vukota neće ni da čuje,
ni da priča, neće on od huje,
za fotelju nije se borio,
nego da bi Milu oborio.

A lokalni partijski knezovi,
govore mu pamet’ se dozovi,
sa svakime treba razgovarat’,
što s Dodikom ne mo’š pregovarat’.

Šta kad CIK nam u susret izađe,
zbog povike da je bilo krađe,
pa ponovo glasove prebroji,
a rezultat ostane da stoji.

Zato treba počet’ pregovarat’,
a lako je narod zavaravat’,
rećemo mu interes je viši,
navik’o je na pljuni, pa briši.

Za poštenje narod i ne mari,
jer važnije druge su mu stvari,
zaposli mu dijete na budžetu,
svaku će ti oprostiti štetu.

Zar ti papci nisu primjer pravi,
svaki od njih rezultate slavi,
ko ih pita što su se prodali,
povjerenje birača izdali.

I Mile je govorio svašta,
a narod mu sada sve oprašta,
Teheran je Sarajevo zvao,
pa se tamo on na pos’o dao.

Kad birači za obraz ne mare,
držimo se poslovice stare,
poslovice što odavno kruži,
svaki narod svoju vlast zasluži.

(Darko Momić/Srpskacafe)

Stavovi izneseni pripadaju autoru i ne odražavaju stav redakcije.