Besjeda Matije Bećkovićeva

"U njoj se njegoševskim nadahnućem Pustinjak lelićski nadpevavao sa Pustinjakom cetinjskim, vladika žički i ohridski sa vladikom i gospodarem crnogorskim", rekao je Bećković.

"Dva crnorisca, dva otščelnika, dva đaka Tihog Preblagog Učitelja u koga su se obukli obojica, a gde god su dvojica tu su i Sveta Trojica. Stihovima Preblagom Tihom Učitelju jedan je zakrovio Luču mikrokozma, a drugi započeo knjigu Religija Njegoševa. Nikolaj u Njegošu nije video samo sabrata, sapesnika i saplemenika nego i sebe sama i kako sam kaže „njegovu dušu ovaplotio u sebi.

Odmah je mladi docent Bogoslovskog fakulteta u Beogradu napisao reči koje se mogu tumačiti i kao najava Njegoševe kanonizacije:“U novijoj srpskoj istoriji nema ličnosti koja bi se u pogledu svoje religioznosti mogla meriti s Njegošem... Kad bi se, kalendarskim jezikom, karakterisala njegova priroda – on bi se mogao nazvati Njegoš Velikomučenik."

Kad se Velikomučenikom mogao nazvati tada, kakvim li bi se tek Velikomučenikom i s koliko više prava mogao zvati sada, kad se na životno martirstvo nadodalo posmrtno postradanje, a velikomučeništvo pretrpeli i trpe obojica. Njihova žitija se prepliću i susreću, a stradanja, oporočavanja i opanjkavanja nisu prestala do današnjeg dana. Nikolaja su zamalo hajduci kidnapovali još u kolevci, a na Njegoša je Had sa prokletstvom rikao otkad se rodio. Obojica su nazivani jereticima i bezbožnicima, odricana im je i crkvenost i pobožnost, nazivani su neprijateljima, zločincima, genocidnim pesnicima, izdajnicima svoga naroda.

Vladika Nikolaj je valjda jedini `antisemita i fašista` na svetu koji je bio rob u logoru Dahau. Njegoš je uspeo da sa onog sveta počini nečuvene zločine na ovom svetu. A kad se tako govore i misle o najvećima, šta li tek misle o nama ostalima. Kakvi li su najgori kad su ovakvi najbolji sinovi našeg naroda?

Protiv Nikolaja je donosilo rezolucije čak i svešteničko udruženje, a vest da je preminuo nije objavilo ni Pravoslavlje.“Njegoš je sahranjivan osam puta, njegova grobna crkva je srušena. Nikolaj se tek pošto je izgrađena Kuća cveća domogao ćivota i Lelića. I Crkva je Njegoša prepuštala književnicima, a književnici ga u svoje društvo nisu primali činoodevena. Nikolaju pak nikad nisu dali da izađe dalje od porte i priviri u književnost i književni život.



Ukupno delo Svetog vladike Nikolaja, prema rečima prvog dobitnika nagrade nazvane imenom genija iz Lelića "je najduže nadahnuće i najraskošnija omilitika otkad je srpskog jezika, srpskih pesnika i besednika. Oni koji su ih progoniili nisu ni slutili da im pletu nesvenljive vence, kuju oreole, ispisuju žitija i premeštaju ih na ikone. Najmanji su ih ponižavali, a najveći proslavljali i uvažavali".

Skerlić je napisao za Njegoša da je „najdublji i najjači duh među srpskim piscima, a za Nikolaja da „nije manje interesantan od cetinjskog vladike“.

Slobodan Jovanović je kazao da je Njegoš „jedini gorostas među našim književnicima“, a Vladiku Nikolaja ubrojio među najznačajnije ličnosti našeg javnog života.

“Pupin je za Njegoševe stihove vezivao svoje najveće naučne izume, a Nikolajev rad upoređivao sa radom Svetog Save. Isidora je napisala knjigu najdublje odanosti Njegošu, a u njoj se pozivala na Nikolajevu moćnu odbranu originalnosti Luče mikrokozma. Milovan Đilas je rekao da je Njegoš “sev naše munje u kosmosu, u čovečanstvu“, pozivajući se u drugoj, pravoj knjizi o Njegošu na Isidoru i Nikolaja.

„Vladika Njegoš predstavlja veliki praznik u životu srpstva. On stoji usamljen među ostalim znamenitim Srbima bez prethodnika i sledbenika. Njegov jedini prethodnik jeste donekle velika duša srpskoga naroda izražena u narodnoj poeziji.“

Nikolajeve reči o Njegošu odnose se i na njega. Istina, on je imao prethodnika u Njegošu, a naslednike imaju obojica u najuglednijim sinovima Srpske pravoslavne crkve.

Jedan od onih koji je i za Nikolaja i za Njegoša i za srpsku poeziju najviše učinio a najmanje govorio je Vladika Lavrentije i utoliko mi je ovo priznanje važnije i milije, poručio je Bećković.

"Kad je prvi put posle Drugog svetskog rata objavljena Religija Njegoševa, Lavrentije je bio episkop moravički i glavni urednik ovog izdanja. Tada se Patrijaršija SPC nalazila u ulici 7. jula. Kao episkop u Nemačkoj, štampao je Nikolajeva sabrana dela i ilegalno ih unosio u Srbiju. Podigao je i Soko grad i u njemu bronzanog Nikolaja i hram poezije posvećen Desanki Maksimović. Za sve ove podvige šabačko-valjevske, a potom Šabačke eparhije, za veliki glas na koji je izašao Glas crkve, najpismenija ruka bio mu je obdareni đakon Ljubomir Ranković, priređivač Nikolajevih i sabranih dela tolikih drugih velikana.

O dvestagodišnjici Njegoševog rođenja, današnji mitropolit crnogorski koji sedi u Njegoševoj stolici - podsetio je laureat nagrade za delo "Prahu oca porzije", upisao je Njegoša kao Lovćenskog tajnovidca u diptih svetih Srpske crkve i premestio ga na ikonu. Učinio je to onako kako je sinovac Vladika Rade proglasio za svetitelja svoga strica svetog Petra Cetinjskog. Napisao je, kaže, Žitije mitropolita Petra Drugog, ispevao tropar i akatist.

Pridružio sam se ovom činu spevom Prahu oca poezije. Ispunilo se vreme da se o 170-godišnjici Gorskog vijenca, koji je posvećen Prahu oca Srbije, zauvek spoje prah Oca Srbije i prah Oca poezije.

(BN/V. Mitrić)