'Ustaj Ferdinande, da idemo u Sarajevo'

I to u karikaturi na kojoj se vidi društvo eminentnih regionalnih društvenopolitičkih đilkoša - sa Milom Dodikom kao "kecom" - uhvaćenih u potkozaračko kolo, u koje su se - viđi vraga - zvani il nezvani uhvatili i duhovi Tuđmana i Miloševića.

Da bi "mu ga dali" po značaju, majstori banjalučke priredbe započeli su šenluk dan ranije, osmog januara, kada je Mladen Ivanić - koji je uvek nešto važno u Republici Srpskoj, a koji trenutno obavlja funkciju srpskog predstavnika u mačjem jebalištu zvanom Predsedništvo BIH - izvršio ophodnju jedinice Vojske BiH, što je bilo guranje prsta u ranu federalnih vlasti koje Dan Srpske ne priznaju.

Ivanić je to objasnio tako što je blagoizjavio da "kao član Predsedništva BiH" (koje Republila Srpska inače ič ne zarezuje) na to "ima pravo", a Dodik se pride i posprdnuo rekavši da njega ta vojska - budući da je to vojska NATO pakta - ne interesuje.

Nije, naravno, cijeli Milov šou bio namenjen Moskvi, bilo je tu i koječega za zasenjivanja domaće prostote. Evo, recimo, kako ja tumačim - a tako bi svaki pošten Srbin trebalo da je protumači - dodikli sprdačinu sa vojskom BiH. Ko biva... Vi ste NATO plaćenici, krv ste mi pred očima, ali obrni-okreni, na moj mig mora da se postrojite i da mi salutirate.

I uopšte, atmosfera trijumfalnog kurčenja i ćeranja inata bez mnogo pokrića obilježila je gotovo na isti način - ponajviše nalik seoskoj priredbi - i ovo obeležavanje godišnjice Republike Srpske. I glavne personae dramatis su bile iste: Dodik, džumhurbaškan Nikolić i patrijarh Irinej, okruženi masom statista (od predškolskog uzrasta do penzionera), kao što je bila ista i retorika i kao što su bila ista i zaklinjanja "nikada više nećemo dozvoliti da se ponovi" i neskrivene pretnje upućene na razne adrese u regionu, doduše umotane u ukrasni papir poziva na vječni mir.

Vaistinu je proslava Dana Republike Srpske protekla u nekromantskoj atmosferi prizivanja mrtvih, ali ne onih koji su već mrtvi, nego onih koji tek treba da to budu, a kojih će, ukoliko stvari i dalje budu prepuštene na milost i nemilost pomenutih persona dramatis - a ne vidim šta bi ih moglo pomeriti s mesta - zacijelo biti.

Iako je Nikolić ispustio neke glasove na temu kako on voli BiH i kako mu je bajagi stalo do njenog integriteta, lijepo se vidjelo da svim srcem podržava Dodikove separatističke namere, što je baš zgodan povod da vam ispričam vic koji se početkom pretprošlog vijeka pronosio po Bosni.

Pecao, kaže vic, na obali Vrbasa siromašni ribar Dodik (nije u srodstvu sa ovim Dodikom) i upecao zlatnu ribicu. Pusti me, ribaru, zavapila je ribica, ispuniću ti jednu želju a ribar će kao iz topa - hoću da od sutra budem nadvojvoda. Sledećeg jutra bivšeg ribara žena budi rečima: Ustaj, France Ferdinande, vrijeme je da idemo u Sarajevo.

(Autor: Svetislav Basara)